Sve će to narod pozlatiti – Laza Lazarević

I sumrak se poče hvatati, a lađe još nema. Svet koji ju je i čekao poče se razilaziti. Ode i dečko s crnim zemičkama i kapetanica s bajatim licem. Odoše i oba praktikanta, s Markom stolarom, svadivši se najpre s gostioničarom što im je točio još prošle srede otvoreno pivo. Pođoše i kočijaši nudeći se da po dva groša voze u varoš; ali većina, „radi apetita“ ili „opružanja nogu“, ode pešice zametnuvši prut na rame a palac od leve ruke za špag od pršnjaka. Ni žena Marinka magazadžije ne htede sesti u kola već pođe sa svojim malenim društvom pešice, okrećući čas po leđa onima s kojima je govorila i to ne iz nepristojnosti, već prosto zbog tepeluka koji tako bezazleno blistaše, kao da je Zaječar procvatio, a kroz Knjaževac protekla reka od mleka.

Sunce se beše rasplinulo u dalekoj prekosavskoj ravnici, i samo još povrh mesta gde ga je nestalo pružahu se u nebo dugačke, svetle beličaste zrake, kao da je otud sa zapada pomolio neku grdnu šaku sa raširenim i nagore okrenutim prstima – upravo onako kako to prave dobri i rđavi moleri. Sava, koja je bila tako opala da se gotovo na svakom mestu mogla gaziti, sanjivo oticaše, odbijajući slabačak crvenkast refleks od oblačka povrh nje.

Zamalo još, i svet se sasvim raziđe. Osim slugu i činovnika parobrodskih na obali stajahu još samo dva čoveka, – jedan u fesu i čakširama, drugi u mundiru i mamuzama. Onaj u fesu – Blagoje kazandžija – ceo dan nestrpljivo hodaše: svaki čas zapitkivaše koga poštogod; obrtaše se neprestano, kao da ga cela snaga svrbi pa ne zna odakle da se počne češati; ulažaše u staničnu gostionicu i čisto kao da će odocniti usplahireno istrčavaše ponovo napolje, upirući pogled daleko preko mirne Save. Njegovo lepo izbrijano, čisto lice, s lakim površnim borama, nalik na one oblačke na ćilibaru, sa sedim zolufima i brkovima, stajaše nekako u kontrastu s malenim, plavim, vedrim očima koje živo, pa ipak s pouzdanjem, skakaše s jednog predmeta na drugi. Čibuk je neprestano držao u zubima, paleći lulu istresenim kokicama. Svaki čas je zapitkivao i momke i agente: Što nema lađe? Da li ima kakva depeša? Je li voda tako mala? Vuče li kakvu teretnicu itd., – na što mu i momci i agent, s urođenim gospodstvom stranih državljana, vrlo ukratko i osorno odgovaraše.

Kapetan, pak, po imenu Tanasije Jeličić, stajaše gotovo ceo dan na jednome mestu, podbočivši se na sablju. Lice mu beše okrenuto strani s koje lađa dolazi, a oči umorno i nestalno bludiše oko toga mesta, kao ono sasvim izgubljena glavčina oko ojedene osovine. Na njegovu licu ne beše onoga heroičnoga izgleda koji se kadšto viđa i na pensionisanim potpukovnicima, pa ipak ono te opominje na omarinu iza koje se diže oluj, odeću i ćeramide s kuća i kape s glava. Punački, maleni, s obe strane postriženi brkovi, malen ali podebeo nos, osrednje smeđe oči, rehave obrve, okrugao obrijan podbradak i čisti, masnožuti, ali ne mršavi obrazi, mala usta s poverljivim konturama, velike ruke, aljkava uniforma, a kao sneg bela košulja i kao mleko čista sablja, – sve to izdavaše gospodina i gejaka, čoveka od koga iščekuješ da zna aranžovati kadril i očistiti oštricu, a opet te nimalo ne bi iznenadilo kad bi on okrenuo dami leđa, obrisao nos salvetom ili čak zabo viljušku u lokumiće.

On dakle stajaše, a kazandžija se neprestano vrtijaše. Naposletku, kad mrak stiže pre lađe i ne mogaše se videti ni zlatan pervaz na agentovoj kapi, i njih se dvojica pokunjeni vratiše u mehanu.

– Nema je, pa nema! – reče kazandžija ljutito kao čovek kome ne ide karta.

– Nema je – reče i oficir, ali mirno, kao periodičan činovnik koji zna da posle pet godina mora doći klasa.

– Što li, Bože? – reče opet kazandžija. – Valjda…, ta da… ovde i nema Turaka… A lađa se valjda i ne može bobandirati?

Kapetan ćuti.

– Koga vi čekate? – upita opet Blagoje.

– Ženu!

– A ja sina! Ranjen je.

On se malo strese, brzo stade istresati skoro punu lulu i ponovo je napunivši i paleći nastavi preko čibuka:

– Ali lako, sasvim lako! Pisao mi je njegov drug Jole. Ovde i ovde! – on rukom pokaza sasvim neodređeno: najpre preko leve plećke, pa onda duž cele desne noge.

– Samo ga okrzlo! Otpušten je kući iz bolnice da se popravi, pa posle u ime Boga opet!… I treba… treba goniti peksijana!… Samo neka nam je Bog u pomoći!…

– A šta vam je sin? – reče kapetan, počinjući učestvovati u istoriji kazandžijinoj.

– Moj sin? – Kazandžija! Eh, da vidite kako taj radi. U njega ruka, vidite, ovde deblja nego u mene noga ovde. Ja sam zbog ovih oskudnih vremena prodao sve što sam imao – šta će mi? -, samo sam alat ostavio. Ali dok je njegovih ruku i alata, biće nama dvojici hleba, pa baš da nas je i desetoro.

– Znam, znam – reče kapetan -; ali šta je on u vojsci?

– U vojsci? Pešak! Jest, pešak! Ja uvek kažem: ti, brate, ti bi trebalo da si tobdžija. Ti bi lepo mogao povući top. Posle, ono kad grune – milina čoveku čuti! Ali on hoće u pešake. Kaže: ovo vredi, – ako ćeš na puškomet, ako ćeš za gušu! Strah te pogledati kad se naljuti. Taj gde udari, tu trava ne niče!

– A gde je ranjen?

– Bogami, ne znam. Ne znam – badava! Pisao mi je, istina, njegov drug Jole, ali ja sam zaboravio. Smešna imena tamo. Evo pisma! U dve borbe – u dve…

On izvadi sasvim masno i izgužvano pismo iz ćurčeta i predade ga kapetanu koji ga ponese u ruci da ga pročita spram sveće u mehani.

Uđoše u mehanu s masnim dugačkim stolovima, čađavim zidovima i od muva upljuvanim sahatom. Na vratima koja vode u avliju stoji napisano obligatno „Srećna Nova godina“ itd.“ a ispod toga „Ilija! Sremčević 14 gro: od-raki“. Na sredi tavanice obešena lampa čkiljila je, jedva probadajući zrake kroz već sasvim crno staklo. Nasred srede stajaše jedna drvena stolica sa slamnim sedištem i slomljenom i tako živopisno ispruženom nogom kao da hoće da se fotografiše.

Kapetan sede na dugačku klupu kraj prozora i poče čitati vrlo zamrljano pismo. Blagoje skloni najpre onu stolicu, psujući „što će ovo čudo ovde“, sede posle prema kapetanu, zagrnu rukav od ćurčeta i pogleda po stolu, htevši se nalaktiti. Ali se odjedanput, trže videći po stolu grdnu, crvenkastu masnu mrlju.

– Ej ti, more! E, ovo je baš preko jego! Gledaj ti, molim te: malo ne pokvarih koporan! Čuješ ti, bre, hodi ovamo! Obriši ovo!

Odnekud iz mračnog ugla dovuče se jedno prljavo stvorenje.

– A šta je ovo ovako masno? Je li, magarče?

– Pa, mehana je, majstor-Blagoje, – reče prljavo stvorenje s toliko nepobitnog razloga, da se Blagoje razgoropadi:

– E, gle ti njega! Međer si ti neki mudrac! Pa valjda ne sede svinje u mehani?

Čitalac će se vrlo ogrešiti ako pomisli da je Blagoje kakav čangrizalo, – bože sahrani! Sada je on samo u grozničavom stanju od nestrpljenja, pa traži samo sebi zanimanja. Pristao bi on sad i da se bije, i da ga biju – samo da mu prođe vreme. Nije on, inače, bio baš ni vrlo razgovoran čovek, i večerašnje njegovo upravo napadanje na svakoga koga sretne beše samo očajnički pokušaj da razagna čamu. Zbog toga on opet juriša na kapetana:

– Jeste li videli onoga s nogom?

– Koga s nogom?

– Ta onoga bez noge?

– Koga bez noge?

– Ta onoga sa štakom?

– Koga sa štakom?

– Sa štakom! Onoga što su mu doktori odsekli nogu!

– A što su mu odsekli?

– Pa, kažu, hteo je da umre od rane što je dobio na Javoru, pa mu onda odsekli nogu, pa sad ide bez noge… Zar vi ne znate onoga s nogom?

– Ne znam – reče kapetan – nisam ga video.

– Pa sve prosi pred crkvom!

– Hm!

– Uh, Bože! – Blagoje se strese. – Ovakav badrljak amo! Bolje bi mu bilo sto puta da je umro! A on ništa – živ! Pa još puši! Ništa mu, kaže, ne škodi!

– Pa dabogme!

– Samo to mi se ne dopada što prosi.

– Pa mora da jede!

– Znam! Ali on kad je u ratu izgubio nogu, treba da mu se plati! Lepo da mu kažu: Na ti, brate! Hvala tebi koji si za nas prolevao krv, i take stvari… Čovek je, u neku ruku, to se vidi – kako da kažem? – izgubio nogu, ide na štaci! Sad njemu treba da jede, da pije. Hoće, bogme, i lulu duvana… Čovek je…

Kapetan se oseti pozvan da objasni kazandžiji položaj invalida:

– To je lepo što je on za svoju zemlju osakatio sebe. Ali zato on ne može tražiti sad da bude savetnik. Vidite: svaki onaj koji je prolio krv za svoju zemlju treba da se računa u srećne, jer se odužio svojoj majci, svojoj zemlji. Svaki je dužan svojoj zemlji, zemlja nije nikome ništa…

– E, znam i ja te vaše filozofije! Znam ja, ako ćeš, i „zemlja jesi, u zemlju oditeši“! Ali daj ti, brate, štogod u živa usta! Vidite: to je čisto…, kako da kažem?…, to je strašno pogledati! Dovde odsečeno, – a čovek hoće hleba! Pa sad zar da prosi? Mora! Ne može da ore, ne može da kopa! Pa još, može biti, ponekiput slabo što i naprosi. Bre, da je meni vlast, ja bih i znao šta bih radio! Ja bih lepo iz kuće u kuću. Uđem, unutra sedi gazda i jede pitu od oraha. – „A, ti jedeš pite?“ – „Jedem!“ – „A je li krv jeftinija od pite? A kamo onome onde s nogom?“ – „A šta me se on tiče?“ – „Ha, ne tiče te se, je li? Daj ovamo, doktore! Jedan, dva, pet, – koliko ih treba! Dede seci! Secite mu noge ovde! Jok, ne pitam ja treba li ili ne treba: seci ti samo! Tako! Sad vidi kako je onome onde! Ha sinko!“

Kapetan vide da se s Blagojem ne da objašnjavati u višim regionima. On se spusti niže:

– Tako je, tako je! Ali će oni i dobiti svi pristojno izdržavanje iz državne kase kad se svrši rat. Nemajte vi brige!

– To, to, moj gospodine! Samo ako je to zacelo i onoliko koliko treba, da ne stoje opet pred crkvom i da ne prosjače po vašarima. Zar kad bi neko zbog mene izgubio samo mali prst, pa ja… A ovamo država… Slušajte!… Zviždi!

– Ne zviždi! – reče kapetan.

– Ta zviždi, Bog s vama.

Blagoje istrča navrat-nanos napolje. Malo posle vrati se pokunjen.

– Mora biti da je neko vabio vaške. A ima i ugursuza, pa duvaju i u ključ. Tu pre, kad je ono Sreta išao u Beograd, a onaj obešenjak Mićin sakrio se za direk, pa pišti u ključ. Svi poskakaše, i sam načelnik skoči! Posle se samo vratiše – i načelnik se vrati. Psuju onoga ko je svirao – i načelnik psuje, a ne zna ko je!… Ja… O, brate, ja ne znam što se to tako zadocnila! Da li je to još kadgod bilo? Je li ti? Ej, momče! Hodi ovamo!

Ono prljavo stvorenje pomoli se opet.

– Je li se lađa još kad ovako zdravo zadocnila?

– Ne znam – reče stvorenje.

– Ne znaš? Smetenjače! Pa šta ti onda znaš? Šta imaš za piće?

– Svašta! – reče stvorenje glupo se smešeći.

– Pijete li vi rakiju? – reče Blagoje okrenuv se kapetanu.

– Ne!

I ja slabo… Ama šta da se radi sad? Čekaj-de!… Je li to zviždi?

Ućuta i sluša.

– Aja… Donesi rakije! Ne može više ni da se puši. Već mi srce pocrne od duvana! Pi! Ta ovo nekaka šoma. Parna! Pi, pi!

Pošto istrese polić, kao da mu oči malo oživeše i ceo izgled dobi mirne odsudnosti.

– Ala mi je i to lađa! Sanćim ona ide brže od kola! Da je čovek seo na kaku mu drago mrcinu – gde bi bio dosada! Piha! Šta velite, na dobrom konju?

Svi konjički oficiri vole da govore o konjima, pa ma to bilo i s kaluđericama. I našem kapetanu čisto senuše oči. On je izvesno mislio na kakvog arapliju kad reče:

– Za osam sahata!

– Za osam, bogami! – reče Blagoje kome je ova pristrasnost išla u račun. – A ovo je već koje doba! Da sam ja samo znao!… Nego ne bih ga, opet, smeo tovariti na kola. Istina, njegov drug Jole kaže: lako je ranjen, sasvim lako; ali, znate, rana je, a ja bih njega na kola! Eh, kaka je bila u mog majstora kobila!… Ej ti, slepi mišu! Donesi još rakije… Kobila kao srna! Pa samo ovako savije glavu.

On izvi ruku tako jako, kako bi otprilike izgledao konj sa slomljenim vratom.

– Ama zar ti nemaš bolje rakije? Ej ti, pupavče! Kaži gazda-Davidu da ja ištem rakije. „Dobre!“ kaži, „gazda-Blagoje!“… Ovako savije glavu! Ama tu trebaju ruke! Da puknu vukući! Ona kad trči, pa sve ovako, – on turi glavu međ’ noge – a ja drži, drži! Pa naposletku, kad ništa ne pomaže, a ja u stog ili u tarabu, u zid, gde stignem! Ništa ona pod nagim bogom ne vidi, samo kad jedanput uhvati huk! A ja u plot, pa kad lupi glavom, ja mislim ode do đavola i ona, i ja, i kola, i sve! A ono ništa! Pa posle još ide mirno kao buba! Ali niko drugi nije umeo s njom kao ja. Kalfa Vidak išao jedanput po bakar na Savu, a ona samo ovako – on opet turi glavu međ’ noge i ispruži bradu kao da mu je đem u ustima. – Vidak ispusti uzde, pa legne u kola, a ona sve preko čagrća, pa po jendecima, pa trči, pa trči, pa trči… Zvoni! Jelte da zvoni? Da platim!

On opet istrča napolje, ali kad se vrati, na njegovu licu beše nestalo nestrpljenja, i glupa veselost livaše iz očiju na koje, po izrazu mojih zemljaka, već počinjaše curiti rakija.

– Kakav je to konj, upravo kobila! Majstor metnuo jedanput jedan sanduk – ovako ovoliki, ne znam šta je hteo! A ona: đem na zub, pa ovako! Pa kako je letela, onako u avliju! A kola zakače; pa stražnji točkovi ostanu pred kapijom, a majstor u kapiju, a sanduk njega po glavi, a prednji točkovi kod ora, a kobila pred kuću, a mi da umremo od… od… Ama šta su ti odvugle ove žigice?… Daj jednu žišku!

Kapetan ga više ne slušaše. Njegove misli behu daleko: čak u Knjaževcu. Tamo mu je bila žena kod matere čekajući da se oslobodi bremena. Ali tada su tamo bili i Čerkezi. Užasne kombinacije sevaše kapetanu kroz glavu. Sva varvarstva koja su počinili ovi ljubimci Evrope slikahu se živim bojama u njegovim mislima. A povrh svega stajaše desperatna neizvesnost; jer otkako je pošao u rat, samo je dva pisma od žene dobio. U oba mu pisaše da će doći čim se porodi i digne, ali od poslednjeg pisma beše prošlo već pet nedelja, a Turci došli na Tresibabu, a Čerkezi ruše njegovu kuću i pale mu postelju na kojoj mu možda žena leži. Pa ipak je on iščekivaše. Ima u čoveka jedna žica, lažljiva kao slučaj, pa ipak je zovu „predosećanje“. Ko god igra na lutriji, taj pri svakom vučenju ima predosećanje da će dobiti, i nikada se ne čudi po svršenom vučenju kako ga je prevarilo to predosećanje. A udari li samo jednom i na njega slepa sreća, on ceo svet uverava da je znao da će dobiti, jer mu se sve bese tako činilo i nikako drukčije. I kapetan Tanasije već treći put uzamance dolazi čak s pozicije na lađu, s teškom mukom izmoljavajući dopuštenje od komandanta, jer mu se sve činjaše da ga danas neće prevariti slutnja. Ali evo baš u ovaj par učini mu se da ni sama lađa neće više doći. On postade nestrpljiv kao i Blagoje. Prevrtaše misli da proseje iz njih ono što je crno. Ode u Knjaževac gde se rodio; uđe u svoju kuću, sede pod orah koji je posađen onda kada se kapetan rodio, a koji sad na svojoj periferiji nosi suve grane. Tu sahrani oca i mater, tu preko puta zamilova devojku, tu uz kuću odnese kumu limun i poziv na prsten. O, kako mu tu beše drago sve: i stari orahov orman, i zarfovi oteti od nekog turskog paše u prvom našem ustanku, iskrhani nogari za kacom u podrumu, i ikona svetoga Nikole s dvokrilnim i uvijenim nosom, nalik na dva puža, i fistan u saračani, u kojem se njegova majka venčala, i opet, opet, i povrh svega: veselo, blago i punačko lice njegove žene, i stidljiva nada da će biti otac… i…, ne, ne može biti! Ta, ako su i Turci, nisu zverovi! On se potrlja po čelu htevši razgnati ove misli.

– Majstor je, i bogzna kako, rad bio da se oždrebi – nastavljaše Blagoje gledajući neprestano u mesto na kome je kapetan još pri početku sedeo. – Dabogme! Jer to je hala, nije konj! E, ali tako…

Kapetan ga mirno slušaše, kao onu šetalicu na sahatu. Ni ona, ni Blagoje nimalo mu ne smetaše da dalje nastavi svoje misli.

Opet je na starom mestu. Opet plamte kuće i po ulicama leže nagrđene lešine…

Tek oko ponoći on se izvali na klupu kraj prozora bacivši najpre još jedan pogled na lampu koja sve slabije svetljaše i sve grđe smrdijaše i na Blagoja koji hrkaše turivši glavu međ’ noge i pruživši obe noge napred, kao da drži uzdice.

Zalud se kapetan mučio da svede oči – san njegov behu okupili Čerkezi! Tek u samu zoru kao da malo pridrema, ali tad se začu kroz mrtvu noć ravnomerno lupanje točkova i uzvikivanje onih što mere vodu s prednjeg kraja lade; pa onda pištaljka stade buditi uspavanu poslugu na staničnoj lađi. Kapetan skoči; sablja mu se otište i sa zveketom lupi o zemlju. I Blagoje se trže.

– Nećeš, bre! – reče on i kao da ponovo povuče uzdice i ponovo zaspa.

Kapetan istrča napolje u sveže jutro. Jedva je disao. Neizvesan strah vladaše njime. On u trk dotrča do stanične lađe. Dokopa bačen alat s lađe koja dolazaše i stade je vući sebi. I taman da zametne uže na kazuk, a u gomili sveta opazi jednu ženu koja izdiže više glave dete u povoju. Kapetan baci uže momcima koji se čudiše njegovu poslu, zanese se i malo što ne pade u vodu. I kad mu žena u onoj tišmi i guranju pade na prsi i predade mu sina, prvo suze, pa onda poljupci počeše padati na punačko detence koje se nimalo ne srđaše na svog dosad neviđenog oca.

I žena je plakala – to se već zna! I druga jedna postarija žena iza nje – i bez toga ne ide! I najzad i detence ototanji.

Oni brzo pređoše preko mosta i skloniše se u stranu praveći mesta drugim putnicima koji se guraše zajedno sa svojim prtljazima, jer još ne beše nijednog kočijaša ni nosača.

Kapetan htede mnogo štošta pitati ženu, ali nikako da otpočne; naposletku mu se odreši jezik:

– Međer, ti si živa!

On je uhvati i steže za mišicu, kao htevši se uveriti.

– I ovaj mali! Ti, ti, vojniče! A šta ti ja koješta nisam mislio! Bože, Bože!

On obrisa lice rukavom i držeći dete nastavi:

– Znao sam, zacelo sam znao da ćeš doći. Tako sam baš u dlaku računao. A nana?

Tek u taj par on ugleda onu staru ženu i potrča joj ruci:

– Hvala Bogu, samo kad ste svi živi i zdravi! Kad je sve dobro!

Stara žena briznu u plač:

– Daleko smo od dobra, sinko! Ostadosmo bez kuće i kućišta.

Kapetana kao da neka ledena ruka ščepa za srce ali ta ruka isto tako naglo popusti, jer on u isti mah opazi kako se preko ćuprije kreće jedan čovek u prostom vojničkom odelu, a bez desne noge i leve ruke,

– Ćuti! – reče kapetan s užasom na licu. Brzo predade dete ženi, pa pritrči bogalju. Pothvati ga rukom ispod miške i pomože mu da zakorači jednu gredu koja se bila isprečila na mostu.

– Da nisi ti, vojniče, gazda-Blagojev sin?…

– Jesam, gospodin-kapetane! – reče vojnik sastavljajući nogu i štaku i dotaknuvši se po vojnički kape. Ali ga štaka izdade i on se pridrža za jednu gospođu s kučetom i zembilom koja vrisnu i odskoči u stranu.

– Tu ti je otac! Čekaj da mu kažem!

Kako beše tek zora i putnici neodlučno stajahu na obali, to i nehotice svi obratiše pažnju ovoj sceni.

Kapetan otrča napred u mehanu da probudi Blagoja. Svet se raskloni u dva reda puštajući invalida: krasnog, jedrog momka, s muškim licem i žalostivim osmejkom oko usana. Sve beše u njega: i snaga, i zdravlje, i lepota, i opet – ničega ne beše! Sve ličaše na razlupanu skupocenu porculansku vazu.

On pođe polako napred. Za njim pristade kapetanica s majkom i detetom, pa onda ostali svet, svi ćuteći kao u nekom svečanom sprovodu.

U taj par gologlav Blagoje istrča iz mehane:

Kapetan poskoči i dohvati ga za ruku:

– Stani! On je teško ranjen! Zdravo teško!

– Kako teško? Ko to kaže?… Evo, evo pisma!… Njegov drug Jole…

Zverajući na sve strane, on protrča pored invalida i zaustavi se na kraju publike:

– Pa gde je?

– Tata! – viknu vojnik milostivno okrećući se na jednoj nozi i podupirući se štakom. – Tata! Ta evo me!

Blagoje se kao munja brzo okrete. Stade pred sina. Gleda ga, gleda – pa onda tresnu o zemlju.

Niko ne mišljaše da ide svojim poslom. Svi priskočiše, poprskaše ga vodom. Dama s kučetom i zembilom turi mu nekakve kapljice pod nos. Brzo ga povratiše i digoše na noge. On se prvo obrisa od vode kojom su ga polivali, pa onda zagrli sina, ali tako naglo kao da se bojao da će mu pobeći!

Dugo ga ne pusti. A i kad se odvoji, on ga gledaše pravce u oči, ne smejući nikako spustiti očiju dole gde je nekad noga bila.

– Hvala Bogu, samo kad si ti živ! Sve će opet dobro biti. Ovo, – on rukom napipa štaku – ovo će narod pozlatiti! Je li tako, braćo?

Svi priskočiše odobravajući.

– Eto ja, – reče kapetan – ja prvi dajem… – on stade preturati špagove, ali nađe samo nekoliko krajcara, – ja evo dajem sahat i lanac. Na!

– Hvala, gospodin-kapetan! – reče vojnik, isto onako pozdravljajući kapetana. – Drži, tata! Ja nemam ruke.

– Evo i ja ti dajem moju ćilibarsku lulu. Vredi dva dukata – reče Stevo praktikant.

– Hvala, braćo! Drži, tata!

– Evo ti da kupiš duvana! – reče Marinko magazadžija i pruži mu nekoliko dukata.

Vojnik, s mukom pridržavajući štaku, skide kapu i podmetnu je magazadžiji da turi u nju novce.

– Hvala, braćo. Drži, tata!

Blagoje uze kapu u obe ruke, metnu u nju sahat, lulu i dukate.

Narod poče redom spuštati u kapu. Među putnicima beše i braće Rusa, sa onom, kako oni vele, „širokom naturom“. Oni nemilice davaše.

Vojnik se zahvaljivaše neprestano sa: „hvala, braćo!, hvala, braćo!“, ali mu glas postajaše sve više i više zagušljiv. Te dve reči počeše dobijati odsudan ritam, kao u slepaca na vašaru, i on kao da sad prvi put oseti sa svom snagom nepokolebljivog uverenja da je bogalj i prosjak. I najzad prosuše se tihe, krupne suze, kao majska kiša.

– Gle, gle ti njega – reče Blagoje. – Zbog tak’e sitnice plače! Pa šta mi je to? Jedna noga! E, hej! Sve će to opet… – on umalo ne reče „narasti“, ali se opet ustavi: – Sve će to opet… Ama je li ti ja kažem da će to sve narod pozlatiti?!

Pa onda ujedared i sam briznu u plač:

– A što će mi sve ovo?

On baci preda se kapu s poklonima i kao lud pogleda u nebo, kao da odozgo čeka odgovora.

– Hajdemo-te odavde! – reče kapetanica. – Ovde je nesreća, a mi… – ona pogleda u obe noge svome mužu i u pune obraščiće svoga deteta… – mi smo, hvala Bogu, srećni i presrećni!

Tada su odveli Blagoja i sina s poklonima na karucama u varoš. Ljudi dobra srca činili su im donekle poklone, ali sve se na svetu ogugla. Sve izbledi: i oduševljenje, i ljubav, i dužnost, i sažaljenje, i ne možeš ga više poznati, kao ni Topuzova vranca koji je nekad dobijao svaku trku, a sad okreće suhaču.

Kapetan je opet ozidao kuću na istom mestu u Knjaževcu. Pokrio je, istina, kao što se kaže, hartijom, ali mu je žena p vesela, i sinčić zdrav, i čupa ga već za brkove. |i Blagoje je još donekle govorio: „Sve će to narod pozlatiti!“ Posle je okrenuo na: „Sve će to tebi Bog platiti!“ Naposletku se propije i tu skoro umre. A njegov sin prima izdržavanje iz invalidskog fonda i – prosi!

Možete mu, ako ćete, udeliti.

Ovo je moj prilog!

(1882)

Projekat Rastko

 

About the author: Milovanović Siniša

Оставите одговор