Naumova Slutnja – Simo Matavulj

 

U sumračje počeše odlaziti sa nove građevine zidari i nadničari. Poslednji ostadoše gore na skelama inžinjer, glavni nastojnik i majstor Naum Krstić, Kičevljanin, starešina zidara iz vilajeta. Njih trojica imađahu još nešto da se posavetuju oko nastavka radnje. Inžinjer beše mlad, otresit i vrlo ljubazan čovek, nastojnik nešto stariji i brbljiv, a majstor Naum – pedalj starčića, udubljenih očiju, nekako ukočena pogleda i spora govora. Toga dana, prve subote posle Uskrsa, to je bio drugi put da njih dvojica prizivaju majstora. Prvi put, pred podne, beše nešto zapelo u nekom kutu, kroz koji trebaše sprovesti dimnjak za peći. Majstor Naum, nakon duga zagledanja, omeranja i razmišljanja, reče svoju, a inžinjer odmah prihvati taj predlog, potapša čiču po ramenu i posle ručka posla mu sklenicu dobra crna vina. Doduše, Naum je doživeo više puta taku počast za trideset i pet godina svoga rada u Beogradu, ali niti je kada dotle imao udela na takoj ogromnoj zgradi, na kojoj je radilo preko pedeset zidar, niti je kada dotle imao posla sa tako umešnim, odlučnim, upravo đavolskim inžinjerom, kome je sve bilo lako, sve išlo kako on hoće! Inžinjer beše u isti mah i zakupac te nove, velike zgrade, jedne od najvećih u sredini Beograda. Pri rastanku inžinjer zapita Nauma:

– Je li, majstore, koliko ti ono imaš svojih vilajetlija?
– Osam, i ja deveti, gospodine!
– A što ne bi ti, bolan, uzeo još tri puta toliko, pa da ti dam svu onu stranu?
– The! – učini Naum, oprezan kao uvek – ne znam, gospodine, morao bih videti!
– Što ne znaš? Ne uzdaš se, valjada, naći toliko radnika po tvojoj volji?
– To ne kažem, ali… znaš… nisam se nikad upuštao u tako velike rabote! A mogu razmisliti.
– Kakve velike rabote! Sitnica! Uzmi kada ti ja kažem, a ja sam uveren da ćemo se od prve pogoditi. Sutra je nedelja. Proberi svoje ljude, a pred veče naći ćeš me ovde!

I potapša ga po ramenu i pokloni mu finu “cigaricu”.

– O, da božjega čoveka! – govoraše sam sebi Naum, nasmejan, silazeći niza skele… – Ovaki žive i čine živeti, ali umeju i pomamiti staru glavu! Ako! De da vidimo, de da malo razmislimo!

Na pločniku zastade. Svet je vrveo ulicom, kaono subotom u to doba. Krnjeci uličnih razgovora strujahu mimo nj kao prazno zujanje. Ali dvojica stadoše iza tarabe i jedan reče:

– Vide li ti ovo čudo, ako boga znaš! Temelj je ovoj ogromnoj zgradi udaren prve nedelje posta, a evo, uoči Tomine nedelje, dovršiše prvi broj! Ne pamtim da se u Beogradu ovako brzo radilo!
– Ni ja, sinak! – reče glasno stari Naum… – Ali ni Beograd dosad nije imao ovakvoga đidu kao što je onaj gore, inžinjer!

I pedalj majstora, u platnenim pantalonama i platnenom kaputiću, sa slamnim šeširom ogromna oboda, sastavivši ruke na krsta, uputi se lagano, kao da broji korake, udubljen u mislima, ne gledajući nikoga, ne svraćajući pažnju ni na šta. Ali nakon nekoliko desetina koraka Naum najpre oseti kao neku iznemoglost u celoj snazi, pa mu srce poče jako lupati, a dah mu se prekide. Nije bio plašljivac, ali se malo uplaši. Zastade. Za trenutak prođe sve, i on objasni sam sebi od čega dođe nevidovno zlo. Veli: “Vino suviše beše jako, brige, evo, suviše velike, kao nikada dosad, a povrhu svega, proleće je u jeku, što ja svake godine plaćam!” I, umiren ovim razlozima, nastavi svoj put i svoja računanja.

Od sredine grada, odakle je pošao, do kraja zagrađa, gde je stanovao, beše pola časa hoda i mladu hitru čoveku, a njemu, doista, dva puta toliko. Kad je bio na sredini puta, opet ga obuze isto zlo nevidovno, ali jače, te posrnu. U isti mah nečija ga ruka prihvati i neko zapita:

– Šta je, čiča?
– Nije ništa – odgovori hrabro čičica, pribirajući se… – Bog će pomoći!

Nepoznati pođe s njim uporedo, držeći ga čvrsto za mišicu. A Naumu se činjaše da neka čudna silna snaga struji iz ruku nepoznatoga čoveka i prelazi u njegovo iznureno telo, te ga čisto podmlađuje! Na svaki korak osećaše se lakši, vedrije pameti, čvršće volje. Poče se otimati govoreći:

– Hvala prijatelju, hvala brate, dosta je, dobro mi je sad!
– Zašto ne! Da te dopratim do kuće! – veli čovek.
– Hvala ti kao rođenom sinu, – veli Naum – ali nije potreba.
– Bolje će biti! – nastavi nekako uporno, ali veoma blago nepoznati.
– Ama! – učini Naum i otrže se, pa mu pruži ruku rekavši: – Laku noć i opet ti hvala do neba!

Behu na pustu mestu, na okrugu od koga polaze nekolike ulice, koji beše slabo osvetljen. Naum se zagleda u lice nepoznatoga čoveka i odmah se zbuni – bi mu nešto neprijatno. Pred njim beše loše odeven, prekrasan mladić, setna pogleda.

– A ti si, čini mi se, onaj što si pre neki dan tražio za nadničara? Jesi li našao posla?

Mladić ne odgovori – stajaše kao čovek duboko zamišljen. Naum dodade:

– Pa, eto, dođi u ponedeljak! Biće posla i suviše. Laku noć!

Majstor pođe lak i dobre volje, pa se okrete i doviknu onome: “Dođi svakako!”, ali onoga nestade.

– Nekakva dobričina, ali smeten! – reče Naum u sebi, pa nastavi svoj put i svoja razmišljanja o velikom preduzeću.

Pre nekoliko dana, jednoga jutra rano, taj mladi čovek beše dočekao Nauma pred novom građevinom i zamolio ga da ga primi među nadničare. Naum ga odbi. Odbi ga surovo, jer beše ustao zle volje…

Naum brzo stiže u svoj kraj, iza staroga jevrejskoga groblja, gde stanuje svaka vera, ponajviše tuđinski radnički svet. Bilo ih je već dosta koji su večerali, te seđahu pred kućama. Naum ih je veselo redom pozdravljao, dodajući i po koju šalu. Od tih suseda bilo ih je koji su ga zvali i “gazdom”, jer je imao četiri kuće – upravo kućice, koje je u dugu vremenu, u dokolici, podigao i davao pod najam. To njegovo imanje završavalo je Momčilovu ulicu. Beše uzano, a podugačko zemljište, ograđeno; sa dve strane ređahu se pomenute zgradice, šupe, praonice. U dnu je bila njegova kuća, poveća od ostalih, sa lepim tremom na stubove. U tremu beše postavljen sto i goraše lampa. Levo i desno, pred vratima, zateče narod, kome je bez razlike bio “gazda”. Iz trema doskaka devojčica od pet-šest godina vičući:

– Evo dede! Evo dede!

Naum je odiže i poljubi, pa zapita:

– Kako je dedino malo? Jesi li željna dede?

Žena mu, Frosina, nešto mlađa, a mnogo krupnija od njega, dočega ga pitanjem:

– Šta je s tobom, čoveče?
– Tako, posao! – reče Naum trljajući ruke… – Imaćeš šta čuti – ali sve dobro, hvala bogu, baš dobro!

Ona ga pažljivo posmatraše i reče:

– Nešto si se izmenio u licu! Valja da si se premorio?
– Pa, i to je! – prihvati on i uđe u kuću da se umije.

Imali su dvoje dece, sina i kćer. Sin im se rodio još u Kičevu, a odrastao je u Beogradu, gde je nešto i učio, ali tobože “nije bio za zanat”, nego kad odsluži rok, postade neki mali činovnik u slagalištu. Vladao se da ne može biti gore, bio je odan piću i kartama, ženio se dva puta i razvodio. Ocu nije smeo na oči, nego bi svraćao kad bi znao da je mati sama u kući. – Kći je bila dobra žena, udata za nekog kovača, sa kojim je lepo živela, ali su bili prepuni dece. Zato stari uzeše k sebi devojčicu.

Za večerom, Naum ispriča Frosini sve svoje dnevne doživljaje, samo izostavi ona dva nastupa slabosti što ga na putu obuzeše. Ona ga je nudila jelom, kao obično, i sipala mu vino, a on je mnogo manje jeo nego obično, a pio više. Dok je Naum pričao sve što je bilo na građevini i šta će biti sa njegovim velikim preduzećem, Frosina ga je krišom i zabrinuto posmatrala. Njegove duboke upale oči behu zažarene, a lice žuto, kao nikada pre. Najzad reče ona:

– Kako znaš! Ali, na tvome mestu, ja ne bih uzimala toliku brigu i toliki posao! Nisi ti više za to.
– Šta, nisam ja više za to? – viknu majstor namračen i udari pesnicom o sto tako da mala Smilja vrisnu od straha… – Šta meni fali, kaži mi! Ja se osećam bolje nego kakav mladić – ili, hoćeš da rekneš, da sam pošašavio?

Jedva ga smiri Frosina. Znala je kako je naprasit, ali ne zapamti da ga je videla u takom nastupu besnila!

Sutradan majstor se probudi ranije nego obično praznikom i sede na odru. Beše loman, neispavan, mutne glave, izmučen ružnim snovima. Frosina je uvek ustajala zorom i imala posla bilo u kuhinji, bilo u drugoj sobici gde im beše trpezarija i primaća, bilo u tremu, a on bi svetačnoga dana spavao dokle sunce ne odskoči. Onda bi obukao svoje svetačko narodno ruho i otišao na vilajetsko zborište, na Dorćolu. Tu se na jednom roglju svečanikom kupi velika gomila zidara, pekara, drvodelja i ostalih zanatlija iz vilajeta. Gotovo u svakom kvartu nalaze se takva njihova zborna mesta, jer njih u Beogradu živi oko četiri tisuće. A ako je ikad majstor-Naumu bilo do toga da se nađe na skupu, beše mu toga jutra na Tominu nedelju.

Slučajno Frosina uđe u ložnicu i zastade preneražena, videći kakav joj muž izgleda.

– Ti si, Naume, bolestan? – zapita ga.
– Zlo mi je – potvrdi on… – Usta su mi suha, trepere mi žile na grudima, hvata me jeza! A noć kakvu sam proveo, da bog sačuva! Stotinu sam se puta probudio, a čim oči zatvorim, eto ti mi pred oči onoga mladića što me je na putu prihvatio…
– Koga mladića? – prekide ga Frosina… – Ko te je na putu prihvatio? Zašto – teško meni!

Pa, čisto iznemogla, pusti se na stolicu.

Muž je gledaše nekoliko trenutaka onim njegovim ukočenim pogledom. Toga puta domišljaše se nečemu, pa najposle odmahnu glavom i reče:

– A da, nisam ti pričao!

I ispriča joj sve što znamo, pa dodade:

– Cele noći ne davaše mi mira taj mladić! Iskrsne svakoga časa i samo me pogleda onim velikim, tužnim očima. Počnem trabunjati koješta, pa opet on! I sve tako, opet on! Ama, šta hoće najposle od mene!

Žena mu reče:

– Lezi, Naume, i pokri se. Ili, ako hoćeš, da te istrljam?
– Neću, nego mi donesi kafu i duvan. Hoću da se malo zagrejem iznutra i da popušim jednu, pa ću prileći. Ako bog da te zaspim malo, ustaću i otići. Rano je još.

Frosina mu donese što je tražio. On poče istiha srkati i dimaniti. To je dugo trajalo. A kad i to prestade, ostadoše ćutke oboje, on podvijenih nogu na odru gledajući ka prozoru, ona sedeći na stolici. Najposle reče mu žena:

– De, čoveče, da te istrljam! Ta znaš da ti to uvek dobro čini!
– Nešto drugo bih te ja molio, – reče tihim glasom Naum – glasom istinski molećivim, kakvim se obraćao u nevolji silnijim od sebe.

– A što? – zapita žena veoma iznenađena.

On je gledaše onim pređašnjim pogledom, a razjapljenih usta. Istom pošto Frosina dva puta ponovi pitanje, Naum odgovori:

– Onaj broj “Carigradskoga glasnika”, znaš, u kojem ima ona priča o Hristu… Ona priča kako se Hristos javio u Rusiji… Kako se javio onome mastoru čizmaru. Bio mu je pomoćnik, a posle se izvidelo da je to bio Hristos, Gospod naš!

Kako Frosina ćutaše u nedoumici, on dodade:

– Dobra moja Frosino, jesi li sačuvala te novine?
– Čini mi se da jesam – odgovori ona i podnimi se.
– Baš ti hvala! Eto, vidiš, jutros me želja da još jednom čujem tu priču, pa ću lepo zaspati. Idi nađi, mila moja!

Žena iziđe, ali dugo ostade. Naum je bio nepismen, ali je redovno držao “Carigradski glasnik”, a Frosina je umela čitati – pored dece beše naučila. Za dugo vremena s mukom je sricala, pa, poslednjih godina, čitaše prilično. To im je bila jedina zabava više vrste, kojom ispunjavahu praznične dane i zimnje večeri.

Najposle, Frosina unese neki stari broj “Carigradskoga glasnika”, sede na pređašnje mesto i započe čitati.

Priča beše prosta, pristupačna i dečjoj pameti. Tu se veli: “Bio, tako, majstor obućar, čovek dobar i pobožan i radiša neumoran, ali mu nije išlo dobro. S mukom je mogao hraniti sebe i svoje, ali nije roptao nego se jednako bogu molio i radio. Jednoga dana dođe mu u radionicu neki mladić, lep i skroman, prikaza se kao čizmarski radnik i zamoli majstora da ga primi kao pomoćnika. Majstor mu odgovori da on može u poslu sam odoleti, tako malo posla ima, a da ne može ni svoje hraniti. Istinu mu je rekao, ali ipak primi mladića u službu. Od toga dana pođe majstoru nabolje, sve nabolje, dokle, najposle, baš dočeka lepih dana. Posla je bilo dosta, porudžbine navališe. Majstor razumede da je s mladim pomoćnikom ušao blagoslov božji, te ga poštovaše kao oca, a ljubljaše kao sina jedinoga i predobroga. Mladić se ne ponese niti se inače izmeni, nego beše kao i prvoga dana, krotak, radan, retke, ali mudre reči. I tako je sve išlo dok jednoga jutra ne uđe k njima neki besan gazda, koji reče majstoru: “Da mi sašiješ dobre čizme, najbolje od svih koje si u životu izradio, da mi mogu trajati tri godine!” Na to se pomoćnik nasmeja, a zbog toga bi krivo ne samo besnome gazdi nego i majstoru, koji, pošto onaj iziđe, zapita mladića: “Zašto se nasmeja?” – “Zato što ovaj hoće obuću koja će dugo trajati, a on će sutra umreti!” Tada majstora obuze strah. I sutradan se ispuni što je pomoćnik prorekao, a istoga dana nestade i njega. Onda majstor razumede da je pomoćnik bio glavom Hristos”…

Kada Frosina dovrši priču i pogleda na muža, a on oborio glavu i suze mu teku kao dva potočića. Brzo ustade i priđe mu, uzevši ga za vrele ruke. On joj reče:

– Eto, vidiš, Frosino, um za morem, a smrt za vratom!

Ona zausti nešto, ali on stište obema svojim vrelim rukama njenu ruku i nastavi:

– Eto, vidiš, to je bio On; ovaj naš, znaš… sinoćni… bio je opet On!… Jest! Grešan sam!… Sada ću da spavam.

I leže, a žena ga pokri.

U podne, kada Frosina dođe da ga obiđe, nađe ga mrtva.

Jovan Deretić – O Simi Matavulju – Iz knjige Jovan Deretić: Kratka istorija srpske književnosti

About the author: Milovanović Siniša

Оставите одговор